4. i 5. jul – Kikinda, Narodna biblioteka „Jovan Popović“
6. i 7. jul – Beograd, Studentski park
Nađite nas na fejsu
Kikinda 7 promo video
Kratko s Gostom iznenađenja Vladimirom Arsenijevićem
Da li nailaziš na iznenađenja tokom pisanja?
Naravno. Pisanje se uglavnom i sastoji od iznenađenja i od namernih ili, naprotiv, krajnje nenamernih izneveravanja originalnih planova i namera, naročito ukoliko se čovek bavi Širim formama pri čemu je planiranje i razmišljanje unapred naprosto neizbežno. Međutim upravo taj proces izneveravanja jeste ono što je kod samog pisanja najuzbudljivije – trenutak kad se priča otrgne iz ruku onog koji je stvara i počne prakticno da piše sebe. Momenat u kom se pisac spram dela na kom radi oseća samo kao medijator a ne kao stvaralac najneobičniji je i za mene lično najneprocenjiviji u čitavoj toj kompleksnoj umetnosti.
Može li pisanje da pobedi dosadu?
Dugo mi se činilo da sam proces pisanja ne oplemenjuje već tek kasniji susret s rezultatom. Međutim, poslednjih godina zaista sam počeo da intenzivno uživam u samom procesu stvaranja. Bavim se temama koje od mene zahtevaju mnogo više istraživanja i saznavanja unapred nego ranije, kad sam uglavnom pisao o neposrednoj stvarnosti i direktno iz stomaka. Priča pred mene postavlja probleme i pitanja koje sa žarom rešavam i pri tom neprestano učim. Nikad mi nije dosadno.
Kratko s Martinom Felderom
Po čemu se pisac razlikuje od drugih ljudi?
Pisac veruje da kroz njegov rad ima smisla ponuditi ljudima umetničko iskustvo. Osim toga pisci su kao i svi ostali: pametni, zbunjeni, pravični, nepravedni, duhoviti, tmurni, privlačni, seksi. Ne biste ih čak prepoznali među ljudima u gužvi.
Ako bi imao/la zadatak da prodaješ knjige kratkih priča, kakva bi bila tvoja priča?
Argument prilikom prodaje knjige kratkih priča koji, uglavnom, završava posao, je: “Mnogi ljudi, koji nisu kupili ovu knjigu kratkih priča, su pomrli ili su pali sa slonova”.
Kratko s Kozminom Pertom
Gde počinje a gde završava pisanje?
Ne postoji nešto poput početka i kraja pisanja. Pisanje ima drevne početke i počinje svakim zasepnim pisanjem i, viđeno pri najbooljem svetlu, nikad* ne prestaje, ili, u nesrećnoj varijanti, može, eventualno, umreti sa mnom.
* Ovo “nikad” mora biti izračunato negde između sadašnjosti i Armagedona.
Da li je moguće vezati se za ličnost iz kratke priče?
Pa, sasvim sigurno mi se to može desiti, najpre zato što pišem samo o osobama za koje sam već nekako vezan, a zatim i zato što većina mojih literarnih maštanja nagoveštava promenu neshvaćenog života nekih sporednih likova.
Kratko s Vladimirom Arsenićem
Šta bi bio uspeh u pisanju?
Uspeh u pisanju je uvek mač sa dve oštrice. Po mom mišljenju najveći uspeh je kada vam neko potpuno nepoznat kaže da je ono što ste napisali strahovito uticalo na njega/nju. Nasuprot tome stoji varljivi uspeh u vidu književnih nagrada, priznanja, stipendija i ostalih drangulija koje čine “književni život”. Pisanje je krajnje intiman čin i za mene je uspeh kada svojim tekstom nekoga naterate na neku vrstu reakcije, odnosno promene, pri čemu vas niko ne tapše po ramenu. Naravno da je lepo primati nagrade jer one delom povećavaju čitanost, a ona je osobama koje pišu od presudnog značaja. Ipak, pravi uspeh, onaj u kojem je moguće naći uporište i koji je dugotrajan tiče se malih koraka, komunikacije u uskom krugu, uživanja među posvećenicima.
Postoje li priče koje pišeš da bi „ostale u fijoci“ bez objavljivanja?
Naravno da postoje. Iako pisanje podrazumeva komunikaciju i zahteva čitaoca/e, ipak postoje priče, ne nužno lične i ne nužno neprikladne, koje moraju da ostanu u fijoci i da tamo otčame čuvenih Horacijevih sedam godina, a neke od njih i da nikada ne izađu iz nje. Odlažući priču u fijoku, pisac ne čini ništa protivno svom pozivu. Priča koja vredi, znamo iz mnogo primera, ne može biti sklonjena. Ona će kad-tad izbiti na videlo. Neke stvari jednostavno morate skloniti da bi bile vidljivije. Priče koje odložite u fijoku i zaboravite na njih očigledno nije trebalo ni da budu napisane.
Kratko s Edijem Matićem
Kako tvoji najbliži prijatelji gledaju na tvoje pisanje?
Ja imam nekoliko potpuno različitih krugova bliskih prijatelja.
Jedni od njih knjigu smatraju jako dobrim stalkom za reguliranje
visine televizora u regalu. Njih uopće ne zanima moje pisanje. Drugima
se poznavanje literature svodi na popis djela lektire njihove djece,
pa kako me ne pronalaze na tom popisu, smatraju da nisam posebno važan
kao autor. Ali postoje i oni treći koji sa zanimanjem i oduševljenjem
prate moje pisanje i ponosno to ističu gdje god stignu.
Da li je moguće vezati se za ličnost iz kratke priče?
Pa, kao autor se nemam potrebe više vezivati za ličnost iz kratke
priče, jer je ionako nastala na osnovu neke izmišljene ili stvarne
ličnosti koja se na neki način uvukla u mene.
Nadam se uvijek da se čitatelji mogu vezati za njih, da su ih dotakle
nekom karakternom osobinom ili prepoznatom situacijom u koju sam ih
kao autor uvalio. Ako se čitatelj zaista uspije u tako malom vremenu,
kolliko traje kratka priča, vezati za lik unutar nje, to bih smatrao
najvećim uspjehom te priče.
Kratko s Karlesom el Saurom
Imaš li neku preporuku za čitanje?
Nedavno sam pročitao „Prirodne istorije“ od katalonskog pisca Joana Perucha i „Llefre de tu“ majorkanskog pisca Biela Mesquide i preporučujem obe. Takođe, mislim da je Homerova Odiseja predivno ostvarenje.
Šta bi bio uspeh u pisanju?
Najpre, uspeh u komunikaciji pisca sa samim sobom. Zatim, komunikacija između pisca i čitaoca. Konačno, uspeh je potpun kada ova komunikacija dovodi do stvarnosti ispunjene vratima koja otvaraju iznenađenja.
Kratko s Boržom Bagunjom
Da li je pisanje prijatan ili mučan proces?
Mislim da nije ni jedno ni drugo. Nije prijatno, definitivno, jer pisanje uključuje sve što vi jeste. A sve znači strah, ludilo, neurotičnost i čak neku vrstu psihopatoloških trenutaka. Ono ne znači napredak u terapeutskom smislu, već pogoršanje, bar u nekim momentima procesa. Pisanje pretpostavlja istraživanje onog dela bića za koje nema mesta u svakodnevnom životu. I, zbog svega toga, postaje veoma intenzivan, fascinantan i, gotovo, nepodnošljiv proces. Dakle, ono nije ni mučno. Rekao bih da je ono neizbežno.
Da li je moguće vezati se za ličnost iz kratke priče?
Mario Vargas Ljosa je govorio da je Madame Bovari važnija u njegovom životu (ličnom životu) nego većina „stvarnih“ ljudi. Potpuno se slažem sa tim. Postoji ubedljivost izmišljenih likova koju, obično, ne nalazite u stvarnim ljudima. Možda zato čitamo. Možda je razlika između izmišljenih likova i empirijskih ljudi u tome što se ovi drugi mnogo teže čitaju, to jest, razumevaju, dok izmišljeni likovi, uglavnom, ne troše vaše vreme, ne provode tri sata gledajući krabu na TV-u ili, bar, ne prenose vam svaki detalj iz tih tri sata. Izmišljeni likovi su egzistencijalno usredsređene verzije nas samih. Dakle, pitanje je: kada osetite da ste se vezali za izmišljni karakter, za šta ste se zaista vezali? Da li se osećate vezani za takvu vrstu obećavajuće smernosti postojanja? Ili za osećaj da ste u stanju da slično prepoznate u liku i, zahvaljujući tome, u sebi? Kakav god da je odgovor, važan razlog za pisanje i čitanje je upravo sledeći: zaljubiti se u i unutar samih likova.
Utiču li pohvale čitalaca na tvoj rad?
Voleo bih da mislim da ne utiču. Ili da na njega utiče samo ona vrsta čitaoca kakvog zapravo zamišljam da čita ono što pišem. Ali nisam siguran da takav čitalac postoji ili, ako postoji, da je to vrsta čitaoca koji čita moj rad. U svakom slučaju, pisac mora da bude spreman da bude zaboravljen, pogrešno shvaćen, loše ocenjen i neobjavljen, ako je potrebno. Drugim rečima, on ne sme da piše za već postojećeg čitaoca, već da stvara novog.
Špricer/gemišt ili pivo?
Pivo, pretpostavljam.
Kratko s Blažejom Đikovskim
Kako na tebe utiče kontakt s publikom?
Tokom susreta, osećam i tremu i uzbuđenje. Pre susreta, nisam siguran da se neradi o nekoj vrsti prevare – ljudi su u publici a ja sam na podijumu. Sasvim čudno!
Kako bi glasio kratak opis tvojih priča?
Kratke priče koje ću čitati su odgovori na pitanja koja sam postavio sebi pre nekog vremena: koliko malo je potrebno da biste dobili priču?
Stvaran život može biti smešan ili tragičan, zavisno gde stavite tačku.
Kratko s Rejčel Trezise
Kako tvoji najbliži prijatelji gledaju na tvoje pisanje?
Nadam se da im se ono sviđa, ali ih nikada ne dovodim u situaciju da mi namah odgovore, jer zaista me se ne tiče šta oni misle. Imamo kodeks ponašanja po kom ih ja u šali pitam – Da li je to nešto najbolje što ste pročitali? I, u šali oni kažu – Da. I ostavljamo stvari na tome.
Imaš li neku preporuku za čitanje?
Moji omiljeni autori u ovom trenutku su Danijel Vudrel i Eni Proulks. Moji favoriti, iako se oni stalno menjaju, su pisci koji su čvrsto ukorenjeni u svetovima o kojima pišu, a ti svetovi su negostoljubivi i puni sukoba kultura.
Kratko s Dragoslavom Barzut
Da li nailaziš na iznenađenja tokom pisanja?
Pisanje bi trebalo shvatiti kao posao. To je posao kojim se ja bavim, koji volim i koji radim najbolje što mogu. Da, to je vrlo kreativan posao. Radije bih izbegla iznenađenja u pisanju, iznenađenje je kod mene rezervisano za čitanje. Kad pišem volim da držim na oku svog pripovedača. Mada, moram da priznam, iznenađenja su uvek u igri.
Šta bi bio uspeh u pisanju?
Prikazati svet drugima drugačijim očima.
Kratko s Albom Dedeu
Kako na tebe utiče kontakt s publikom?
Prilično stidljiva pred publikom, i uvek se trudim da pronađem utočište u svojoj priči i zaboravim da ljudi slušaju. Inače, mislim da bih se osećala isuviše samosvesnom i moj glas bi drhtao.
Utiču li pohvale čitalaca na tvoj rad?
Imam nekoliko prijatelja kojima verujem i koji uvek čitaju moj rad i daju mi povratnu informaciju. Sa njima, kao i sa čitaocima uopšte, uvek sam više osetljiva na kritiku nego pohvale. To je razlog zbog kojeg retko čitam prikaze kritike.
Kratko sa Zoranom Bejkovskim
Špricer/gemišt ili pivo?
Špricer nikada ne pijem osim kad nema ničeg drugog (i ne cenim mešanje vina s vodom), pivo je OK, ali ja volim tekilu ili pelinkovac.
Kako na tebe utiče kontakt s publikom?
Nikada nisam imao kontakt s publikom. Imam tremu
Kratko sa Štefani Zurlije
Da li nailaziš na iznenađenja tokom pisanja?
Moje pisanje je prilično asocijativno i nije pravolinijsko, inače ne znam kako će se završiti priča, pa se često iznenadim dok pišem. Ponekad me, takođe, likovi iznenade, kao da sam mislila da ih znam, jer su moja konstrukcija, ali onda izgleda kao da oni ožive i imaju sopstvenu volju. Mislim da interesantan tekst sadrži iznenađenje, ne samo u neočekivanom zapletu, već i u svom jeziku i svojim različitim glasovima.
Može li pisanje da pobedi dosadu?
Postoji mnogo dobre literature o dosadi (na primer Čehov ili Pesoa) koja je savršena da se pobedi dosada, ali to ne znači da je ona nastala iz dosade. Ili možda dosada nije toliko negativana, ako nešto kreativno može da nastane iz nje. Ali ako je meni dosadno, ne počinjem da pišem, radije čitam, gledam filmove, šetam, putujem, a zatim ponovo pišem. Pisanje je usko povezano sa posmatranjem i promišljanjem onoga što nas okružuje, i to znači da sam, nekako, zainteresovana za to. Ako ne pišem duže vreme, nezadovoljna sam, pa može biti da je pisanje sredstvo za pobeđivanje dosade.
Kratko s Todorom Nikolovom Radevom
Možeš li da opišeš svoj radni prostor?
U nekoliko reči, moj radni prostor može biti svuda. Obično pišem kod kuće, okružena knjigama i noćnim zvucima, s čašom vina ili viskija. Ali, volim da pišem i u prirodi, u kafićima ili parku, ponekad čekajući u redu u poreskoj upravi. Šetnja, pronalaženje različitih mesta, posmatranje ljudi, hvatanje njihovih priča, sve je to deo pisanja.
Da li je pisanje prijatan ili mučan proces?
Stvarno je sjajno kad imaš dobru ideju i svoje likove osećaš kompletnim i živim. Ali može biti prilično zamorno ako ne možeš da pronađeš najbolji način da izraziš svoje ideje.
Kratko s Vesnom Tvrtković
Po čemu se pisac razlikuje od drugih ljudi?
U potrazi za inspiracijom, pisac mora da posmatra, čak i da bulji, prisluškuje i postavlja čudna pitanja. To sve je jako važno, ali izvor originalnih ideja nalazi se u njegovim snovima i podsvjesti. Za razliku od ostalih ljudi, pisac radi i dok spava.
Može li pisanje da pobedi dosadu?
Dosadno pisanje ne zaslužuje čitaoca.
Kratko s Urošem Sadekom
Da li je pisanje prijatan ili mučan proces?
Pisanje je istovremeno i prijatno i mučno. Mučno je zato što je, ako želiš biti u ravnoteži i miru sa sobom, neke stvari bolje ostaviti neartikulisanim i ne istraživati podsvest. S druge strane, zadovoljstvo je kada se pisanjem uobliči smislena celina i u priči možda otkrije neočekivana istina, poenta, kraj kojeg na početku pisanja nije bilo na vidiku. To je, u svakom slučaju, lični užitak koji se ne može porediti sa bilo kojim dionizijskim načinom uživanja.
Utiču li pohvale čitalaca na tvoj rad?
Pohvale imaju uticaj još pre nego se dogode, još kad su u latentnoj fazi postojanja. Sigurno da želim da moje pisanje bude dobro primljeno. Iako pokušavam da njihov uticaj svedem na minimum,teško je postići da pišem samo po svojim,unutrašnjim kriterijumima.Kada postoje pohvale, postoje i velika očekivanja. A to je opterećujuće.
Kratko sa Sinišom Soćaninom
Postoje li priče koje pišeš da bi „ostale u fijoci“ bez objavljivanja?
Kad bih pisao priču sa namerom da je nikom ne pokažem, to bi morala biti priča sa takvim značenjem da je pitanje da li bi to onda uopste bila priča. Ne posedujem takvu fijoku, ili bar nikad neću priznati.
Šta možeš da kažeš o tvom čitanju u Kikindi?
Čitanje sopstvenih priča naglas pred drugima podseća me na egzibicionističko samozadovoljavanje. Zbog toga uvek biram najbolje priče kojima, pritom, odgovara ta vrsta saopštavanja i trudim se da ih čitam tako da i publika može da uživa.
Kratko s Varadi Nađ Palom
Praviš li ispravke već objavljenih priča?
Da i ne – ne verujem da je objavljivanje značajan momenat u životu teksta, smrt autora svakako jeste. Zapravo imam sistem za verzije s malim i velikim verzijama. Glavna verzija se uvećava svaki put kad napišem ili potpuno preradim nešto – tj. od 0 do 1 tokom prve formulacije. Manja verzija uvećava se svaki put kad izmenim tekst – jednom smatran završenim – uvođenjem značajne promene, poput promene pasusa. Dakle, u mojoj bazi podataka Distanco 3.2 znači da je to treći pokušaj da se napiše „Distanco“ ideja, jer tekst ima dve značajne promene. Neke 2.x ili 3.x verzije već objavljenih tekstova bivaju (ponovo) objavljene pod različitim naslovima, pošto urednici, u stvari, ne vole sadržaj istog naslova, već sasvim drugačijeg – za šta sigurno imaju svoje razloge. Na ovaj način mogu da pratim moje tekstove.
Imaš li neko pitanje za nas?
(„mi“ znači organizatori, višenacionalna zajednica pozvanih i literate uopšte …)
Ne zaista.
Kratko s Lanom Bastašić
Da li je pisanje prijatan ili mučan proces?
Mislim da odgovor leži negdje između ponuđena dva. Ako se pisac previše zadrži u jednom ili u drugom onda je doveden u zabludu. Kad osjetiš da ti stvaranje ide suviše lako ili, pak, ako ti se čini da se mučiš sa svakom novom rečenicom, onda nešto radiš pogrešno. Mi ovdje stvaramo književnost, a tu ništa nije crno-bijelo, stoga treba biti oprezan.
Šta bi bio uspeh u pisanju?
Uspjeh počinje kad dovršiš rukopis, nasloniš se u svojoj stolici (sva iskrivljena i bolne kičme) i otvoriš bocu vina. Uspjeh se zaokružuje kada neki stranac kojeg nikada nećeš upoznati pročita taj rukopis i osjeti da neki mali dio njega ili nje viđe nikada neće biti isti. Sve drugo su prolazne tričarije.
Kratko s Ivanom Dimitrovim
Kako tvoji najbliži prijatelji gledaju na tvoje pisanje?
Srećni su što sam našao način da se izrazim i mislim da im se dopadaju stvari koje pišem.
Postoje li priče koje pišeš da bi „ostale u fioci“ bez objavljivanja?
Mislim da autor mora biti veoma oprezan s pričama koje objavljuje. Uvek se suočavamo sa donošenjem odluke – ostaviti priču u fioci, ili ne.
Kratko s Janom Sojkom
Kako tvoji najbliži prijatelji gledaju na tvoje pisanje?
Moji prijatelji su često i moji prvi čitaoci, kao i prvi kritičari. Naravno, ne uzimam svako njihovo viđenje kao svoje, ali njihov podstrek mi umnogome pomaže i ukazuje na ono što kao autor ne vidim.
Utiču li pohvale čitalaca na tvoj rad?
A pohvala čitaoca? Ona je draga, ali i vrlo nezgodna, pa se trudim da ne padnem previše pod njen uticaj. U umetnosti se posebno često potvrđivalo da mišljenje većine ne mora biti ispravno.
 Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog drustva |
 |
 |
 NARODNA BIBLIOTEKA JOVAN POPOVIĆ, KIKINDA |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Medijska podrška |
||
 |
 |
 |
 |
 |
 |